Реномирани српски књижевник и истакнути члан Удружења стваралаца Ниша Димитрије Мита Миленковић (26.10.1935- 30-01.2025) , преминуо је 30. јануара 2025. године, после краће и тешке болести.
Опело у цркви Часног крста на Новом гробљу у Нишу одржаће се у понедељак, 3. фебруара у 11:30 а сахрана у подне.
Миленковић Димитрије, песник, есејиста, антологичар, руководилац у култури. Песник дружења са људима, небом, бескрајем, визионар свевременских порука пише у ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ „ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ НИША“.
Основну школу и гимназију завршио у Нишу. Дипломирао на Групи за југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Професионалну каријеру започео је у листу омладине и студената Глас омладине, у којем објављује своје прве стихове (1953), а убрзо постаје и главни уредник.
По завршетку студија враћа се у Ниш и постаје уредник културне рубрике у Народним новинама; дугогодишњи члан Савета и редакције часописа Градина, потом директор Градине и управник Народног позоришта у Нишу.
Бавио се културом у широком значењу те речи: био је председник и секретар Заједнице културе, секретар Секретаријата за културу Скупштине града Ниша, председник Одбора за међународну културно-просветну сарадњу, члан Републичке заједнице културе Србије. Биран је за члана и председника жирија: Вукове награде и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, награде Бранко Миљковић, Октобарске награде Града Ниша, награде Стеван Сремац, Кајух, Учитељ Таса и других.
Више година председавао је Секцијом Удружења књижевника Србије за нишки и јужноморавски регион. Свој прегалачки и уметнички дух доказивао је у саветима и управним одборима Скупштине града Ниша, Универзитета у Нишу, Филозофског факултета, издавачких кућа Градине, Просвете, Народних новина, Народне библиотеке Стеван Сремац, Историјског архива и других институција.
Са групом стваралаца покретао је значајне иницијативе за оснивање институција културе и образовања, као и значајних трибина. Ангажовао се на обнови Сићевачке ликовне колоније, оснивању Књижевне колоније Сићево (уметнички директор био је више година), оснивању Југословенских хорских свечаности, Филмских сусрета, чији је члан жирија, председник Селекционе комисије и уредник фестивалског листа.
На месту директора Народног позоришта и Градине, остварио је значајну културну сарадњу са више европских земаља. У време док је био директор издавачке куће Градина, објављена су капитална дела: циклус Енциклопедија, Историја Ниша у три тома, едиције часописа Градина, Ниш у свету – свет у Нишу, више антологија. Покренута је и сарадња са италијанском издавачком кућом Ла Валлиса, руским, бугарским, аустријским, македонским писцима… Књижевна дела Димитрија Миленковића трају виш од шест деценија, од првих објављених песама 1953. Од 1964. до 2022. године. Објавио је књиге: Припитомљена светлост (1964); Копна (1972); Глас пријатеља (1974); Осмех је најдражи гост (1976); Сонети о Наиси (1979); Срце спавача (1985); П¬о¬топ и небеса (1988); Без Ноја (1990); Сен¬за Ноė, Бари, Италија (1990); Повратак у На¬ису (1991); Сићевачке визије (1992); Језгро (1995); Таложење смисла (1999); Усхит и сан (2003; Из дубоког света (2008); Велико јутро љубави (2015); Стеван Сремац и стари Ниш (2017); Дародавац успомена (2017); Бранко Миљковић – судбински глас песника (2018).
Приредио је Сабрана дела Бранка Миљковића (у сарадњи), Градина, Ниш, 1972; Песме са крила зоре (1979); Крилата звезда (1981); Љубавни позив непостојећем (1993); Похвала свету, Градина, Ниш, 1994 (избор раних песама Бранка Миљковића); Чекам своју звезду, Стеван Сремац, Ниш, 1996 (антологија дечије поезије); Све што цвета, Просвета, Ниш 1996 (избор песама за децу); Светлост узнесења, Фонд Дејан Манчић, Ниш, 2008 (антологија светске и српске духовне поезије), Језик Богова – Са песницима вековима, Удружење стваралаца Ниша Цар Константин, Ниш, 2022. На многим студијским путовањима по европским земљама, одржао је низ књижевних вечери – од наше Свете лавре Хиландара до најсевернијег града Европе Тромсеа. Плодови тих инспиративних путовања и трагања били су циклуси песама и есеја о поетским визијама и оствареним делима светске литературе кроз векове.
Критичари у Француској, Италији Русији, Бугарској и Македонији оцењивали су да поезија Димитрија Миленковића стапа дубину мисли, префињена осећања и музику стиха у самосвојно уметничко дело.
Родном граду Нишу и завичају посветио је више књига и циклусе песама.
Превођен је на више страних језика (12), заступљен је у антологијама: Русији, Француској, Италији, Грчкој, Бугарској, Енглеској, Турској, Македонији… Преведена дела: Крилата звезда, Братство, Ниш, 1971; Антологија српске дечије поезије на бугарском језику; Сенза Ное, Бари Валлиса, 1990 (изабране песме на италијанском језику) и Таложење на смислита, Менора, Скопље, 2005.
Поезију, прозу и есеје објављивао је у угледним листовима и часописима код нас и у свету. Заступљен је у 23 антологије. Овакав опус и квалитет стваралаштва, наишао је на ођек у тумачењу 76 наших и страних критичара.
Добитник је бројних награда и признања: Београдског универзитета за поезију (1958); Октобарске награде Града Ниша (1975); Златне значке КПЗ Србије (1976); Награде за поезију Фонда Драгојло Дудић (1984); Специјалне плакете за значајно књижевно стваралаштво италијанских писаца (1989); Сребрне плакете Савеза новинара Југославије (1981); Златне медаље Европске академије уметности (2004); јубиларне медаље Цар Иван Страцимир Општинског савета Града Видина (1996) и Специјална благодар Свете лавре Хиландара за антологију Светске духовне поезије, Светлост узнесења (2008). (М. Ђ.) (Енциклопедија „Знамените личности Ниша).